Најтежу битку Мики Јевремовић није успео да добије. Преминуо је јуче у 75. години након што је 27. децембра прошле године доживео тежак мождани удар, након чега је упао у кому из које се није пробудио.
Велика звезда бивше Југославије, једини је певач који је наступио на свим фестивалима на овим просторима и са њих однео укупно сто победа! Његови наступи обележили су сарајевски „Ваш шлагер сезоне”, „Београдско пролеће”, „Загребачки”, „Опатијски” и „Сплитски фестивал”, а током деведесетих година прошлог века учествовао је и на летњим фестивалима у Црној Гори.
За себе је волео да каже како је један од последњих Мохиканаца на естради. Борио се за музику, снимао нове песме, певао где год га позову и веровао да за забавну музику у Србији долазе бољи дани.
„Певао сам у Дому синдиката на фестивалу ’Пролеће у Београду’ и срце ми је било пуно. Признајем, страховао сам како ћу проћи, плашио сам се да ли ће и колико публике доћи…”, изјавио је скромно пре три године за једне београдске новине.
Своје место на музичкој сцени градио је пажљиво и полако. Музички успех је дошао постепено, а врхунац популарности доживео је шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Почетак каријере певача уз чије хитове су многи научили своје прве плесне кораке обележиле су песме: „Мама”, „Пијем”, „Осамнаест жутих ружа”, а потом су следиле „Ако једном сретнеш Марију”, „С ким си сада кад је тужно време”, „Песникова гитара”... Много касније појавиле су се „Гркиња”, „Нека точе старо вино”…
Уз Ђорђа Марјановића и Радмилу Караклајић био је велика звезда некадашњег Совјетског Савеза, где је чак два пута заредом, 1974. и 1975. био проглашен певачем године.
Сећајући се тих прошлих времена, времена највећих музичких успеха, причао је:
„Прво чега се сетим из тих времена су турнеје по Русији и коју смо популарност тамо имали, то је једно изузетно искуство. И овде у Србији сам био веома тражен. Имао сам много обожавалаца. Претеча садашњих фан клубова су били тадашњи ’Микисти’ и ’Ђокисти’. Наиме, тако су се звали клубови обожавалаца моје и музике Ђорђа Марјановића. Ми смо се са својом публиком дружили, они су нас заиста волели и поштовали. Али то је било једно друго време.”
„Читао сам у једном истраживању да су најпопуларнији певачи данас уједно и најомраженији. Па то је бесмислено. У моје време то је било све на једном нивоу, под тиме мислим на однос певача према публици и обрнуто. Затим, владало је узајамно поштовање међу колегама, тога данас више нема”, сетно је говорио у једном интервјуу.
Певач који је био познат и по својој другој великој страсти – шаху (највећи успех био му је реми са светским прваком Анатолијем Карповом) – упозоравао је пре неколико година како на домаћој сцени има мало квалитетних извођача, говорио како се певачи – штанцују.
Младим певачима је својевремено поручио:
„Немојте да улазите у свет музике уколико желите успех преко ноћи и брзу зараду. Јер то тако не иде. Кога брзо запамте, још брже га забораве. Морате отпевати песму тако да искажете емоције. Својој ћерки сам лично саветовао да је веома важно да је људи препознају на радију, а не на телевизији. Певач је успео тек када публика на радију зна ко је он и каквом врстом музике се бави. Музика је божји говор!”
Микија Јевремовића, који је умео да користи тај божји говор, препознавали су након неколико одсвираних тактова.
Random autor